Србија још увек нагиње западу: Аналаиза послеизборног пејзажа

Парламентарни избори у Србији били су још једна убедљива победа за Српску напредну странку (СНС). То није вест. Неочекивани пораз националистичке проруске опозиције јесте.

Увече 17. децембра, Александар Вучић, председник Србије, прогласио је огроман успех своје странке на изборима, освојивши дупло више гласова од највеће опозиционе коалиције „Србија против насиља“ (СПН). То значи да ће владајућа странка имати довољно посланика да формира нову владу. Ако настави сарадњу са својим бившим коалиционим партнерима, Социјалистичком партијом Србије (СПС) и странкама етничких Мађара и Бошњака, уживаће комотну већину која ће омогућити смелије и брже реформе ка обећаном циљу — пуноправном чланству у Европској унији. Међутим, на том путу постоји много препрека које чак ни најодлучнија влада неће моћи сама да уклони.

Кључна промена у новом Скупштинском сазиву биће одсуство странака које се противе европским интеграцијама Србије, заговарају ближе односе са Русијом и окривљују владу за попустљивост у преговорима о будућем решењу за Косово. Ниједна од ових тема није доминирала на изборима, па тако није ни одлучила исход. Али због високо поларизујуће кампање између владајуће странке и опозиционе коалиције, која је претворила изборе у референдум о самом председничком мандату господина Вучића, мање странке су изгубиле своја места. Овакав исход Москви можда неће бити нарочито по вољи.

Како су резултати почели да пристижу, СПН је одмах оптужио власти за изборну превару. У Србији су такве оптужбе поражених странака постале политичка митологија, али их не треба олако схватати. Тврдње да су бирачки спискови манипулисани, ако се докажу, бациле би сенку на локалне изборе у престоници, Београду, где је СПН очекивао бољи резултат. Док је опозиција тражила поновно гласање због неправилности, вероватније је да ће до њега доћи због нерешеног исхода у градском већу. Ипак, упркос бројним примедбама на квалитет изборног процеса које је забележила ОДХИР/ОЕБС, посматрачка мисија, тешко је оспорити утисак да је већина Срба још увек преферирала да не мења власт.

Политички контекст

Страни коментатори обично описују Србију као „хибридну демократију“ и „освојену државу“, подложну ауторитарној владавини господина Вучића и његовом притиску на независне институције, слободу медија и политичке опоненте. Иако ове ознаке служе за негативно геополитичко брендовање ове балканске земље, уместо да донесу било какву аналитичку вредност у упоредном прегледу политичких окружења у земљама ширег региона, српски политички систем треба пре свега посматрати у светлу међународних околности.

Оне су, пре свега, под утицајем ривалства између НАТО-а и Русије у Украјини, неуспеха европске политике проширења и нерешеног статуса Косова. Други сет фактора односи се на економију и технолошки развој, који је обележен брзим растом БДП-а, проблемима енергетске безбедности, као и дигиталном и зеленој трансформацији. Сви ови фактори имају снажан утицај како на расположење јавности, тако и на одлуке које српска влада мора да донесе.

Конзервативци председника Вучића воде земљу од 2012. године. У 11 година на власти, влада је своје овлашћење тестирала пет пута, укључујући четири ванредна избора. Сваког пута је освајала великим маргинама. Ова таква учесталост избора није била узрокована политичком нестабилношћу, јер је подршка владајућој странци и њеном фактичком лидеру остала доследно јака. Напротив, чини се да је влада успела да спречи опозицију да искористи повољне политичке развоје позивањем на превремене изборе сваки пут када се осетила угроженом у својој легитимности.

И није недостајало криза. 2012. године, Србија се још увек опорављала од последица економских потреса из 2007. године. Затим су уследиле катастрофалне поплаве 2014. године, потом пандемија Ковид-19 и на крају рат у Украјини са својим драматичним геополитичким и економским ефектима. У исто време, акутна дипломатска и понекад безбедносна криза узрокована нерешеним статусом Косова није престала.

Овога пута, разлог за превремене изборе био је захтев опозиције након два без преседана масовна пуцњаве у којима је погинуло и повређено десетине деце и младих. Опозиција је владин управо сматрала одговорним за политичку атмосферу из које су масовни убица изненада изашли. Влада се суочила са масовним протестима и захтевима за промене у медијским регулацијама. Главни захтеви били су усмерени на про-владине медије које је опозиција оптуживала за подстицање насиља са екстремним садржајем. Иако се број протестаната оштро смањио током лета, ова политичка епизода и серија насилних инцидената на Косову, највише су се истакли сукоби наоружаних српских цивила са косовском полицијом у Бањској, довели су до тога да опозиционе странке верују да је господин Вучић пао у немилост са Западом. То је довело до превремених избора које су сада изгубили.

Постоји много разлога за пораз. СПН ће тврдити да су злоупотреба јавних ресурса и медија од стране владајуће странке били одлучујући. То је сигурно имало утицаја, али лидери опозиције морају пре свега да криве себе за своје неуспехе. Да би се створио најшире могући фронт против Вучића, коалиција је морала да избелила своје идеолошке и политичке разлике, као и личне антипатије међу својим лидерима. Због тога, СНП није могао да представи уверљив план који би могао да се супротстави програму владе. Штавише, без много другог на чему би се ослонили, нису успели за СНС маневар да учини изборе референдумом о господину Вучићу, фокусирајући се искључиво на његову личност и корупцијске скандале. Та стратегија се показала као неуспешна јер је дисциплинована и моћна политичка машина СНС-а успела да мобилише свој бирачки корпус, промовишући економске успехе и тајминг великодушних друштвених мера владе пре избора. Њихов главни захтев био је да ће сва постигнућа и велики планови за будућност бити угрожени ако опозиција победи. Кандидати опозиције нису успели да предложе компетентне економске политике које би гарантовале економски раст, док обећања о сузбијању корупције нису уродила плодом јер су их често давали појединци који су сами оптуживани за корупцију док су били на власти.

Такође, господин Вучић је у име своје странке јавно изразио своје ставове о преговорима о Косову, односима са Русијом и ЕУ и другим деликатним темама. Насупрот томе, лидери опозиције су избегавали те теме, плашећи се унутрашњих раздора и негативних реакција јавности. Чини се да је српски лидер успео да покрије главне болне тачке просечног Србина вешто позиционирајући политику владајуће странке, што је отежало опозицији да предложи уверљиву алтернативу која би изгледала довољно различито и посвећено националном интересу.

Господин Вучић може да се похвали економским успесима пошто су они добро признати од водећих економских и финансијских организација. Србија је успела да одржи стабилне јавне финансије и буџетски дефицит је стављен под контролу након пандемије и инфлационог удара узрокованог прекидама у ланцима снабдевања и реакцијом енергетских тржишта на санкције против Русије. Брз раст БДП-а, који се више него удвостручио од 2012. године, омогућен је побољшањем пословне средине која је Србију учинила привлачнијом за стране инвеститоре. У 2022. и 2023. години привукла је више од 8,5 милијарди долара директних страних инвестиција, више него све друге земље региона Западног Балкана заједно. То је довело до историски ниског нивоа незапослености, што се одражава и у видљивом повећању животног стандарда.

Иако је Србија још увек једна од најсиромашнијих земаља у Европи, разлика са неким чланицама ЕУ брзо се смањује. Последњих година ефекти масовних инвестиција у транспортну инфраструктуру постали су видљиви - аутопутеви и брзе железнице сада повезују велике градове. Нови аеродром и железничка станица изграђени су у Београду, али грађевински бум више није ограничен на Београд. Са новим фабрикама, болницама и школама, цене станова расту свуда по Србији. Влада је покренула програме енергетске и дигиталне трансформације и подстакла брз раст динамичног ИКТ сектора, што је подржало развој и примену иновација у индустрији и пољопривреди. Амбициозни програми подршке развоју вештачке интелигенције и биотехнологије су у току, са очекиваним повећањем ефикасности и конкурентности српске економије, науке и здравства.

Прецењени руски утицај

Влада господина Вучића успела је да одржи неутралан став током рата у Украјини, осуђујући руску агресију, али не и да уведе санкције Русији; остала је на европском путу, али није у потпуности пристала на француско-немачки план о решавању косовског проблема. Ова позиција је веома популарна међу бирачима у Србији. Постоји неколико разлога за то.

Прво, Србија не признаје самопроглашену независност Косова, које сматра колевком свог националног идентитета. Придржава се међународног споразума са западним земљама који је окончао војну интервенцију НАТО-а 1999. године и успоставио међународни протекторат под покровитељством УН-а. Због тога не може да се прикључи ЕУ јер је услов за потпуну интеграцију управо решавање територијалног и безбедносног проблема Косова. И пошто не одустаје од Косова, Србија мора да се ослони на Русију и Кину да би задржала Косово ван УН-а. Док преговори које посредује Европска унија доносе слабе резултате јер, без обзира на гаранције које су дали европски званичници, албанске власти на Косову одбијају да спроведу Бриселске споразуме, Србија ће морати да остане у координацији са тим силама које подржавају њене легалистичке захтеве. Друго, Србија је у великој мери зависна од руског природног гаса, који стиже по повољнијим ценама кроз гасовод Турски ток. Иако су недавно изграђени додатни гасоводи и нафтоводи уз помоћ ЕУ, који би требало да омогуће диверсификацију извора енергије, Србија није у позицији да одустане од добрих односа са Русијом.

Ова мешавина историјских, економских и политичких фактора утицала је на актуелну владу Србије да настави са поливалентном спољном политиком, започетом после 2000. године, која има своје корене и у Југославији, једној од водећих чланица Покрета несврстаних. На крају, на психолошком нивоу, подршка Русије у вези са главним безбедносним и територијалним проблемом често надмашује економске програме помоћи и нејасна обећања о приступању која нуди ЕУ.

Ипак, извештавачи о Србији, било злонамерно или из простог незнања, имају тенденцију да преувеличавају утицај Русије у Србији као и дубину културних и историјских веза између ова два народа. Оно што се у великој мери занемарује је да су односи између Србије и Русије пре свега инструментални. Србија није увела санкције Русији, али ни није помогла Русији да их избегне, као што је то учинила Турска, чланица НАТО-а. Економска размена са Русијом у последње две године повећана је за само око 10%, строго у областима које нису погођене санкцијама. Ер Србија, национална авио-компанија, која обавља директне летове за САД, Кину и ЕУ, није искористила санкције да преузме руско тржиште, али наставља да одржава сличан број летова за руска градова као пре рата. На форумима Уједињених нација Србија је доследно гласала у корист Украјине, правећи паралеле између Крима и Косова. Поред свега тога, Србија је чак прекинула војно-техничку сарадњу са Москвом и тако остала без неколико војних средстава и оружаних система које је већ платила.

Све то, нажалост, изгледа да промиче посматрачима који често игноришу чак и историјске чињенице. Наравно, Србија ће увек бити захвална Русији за подршку у Првом светском рату 1914. године. Али постоје и друга, мање пријатна сећања. Током ратова у Југославији 1991-1999. године, многи Срби су осетили да их Русија је оставила на цедилу и чак се приклонила њиховим противницима. Стаљинов третман Југославије је и даље добро памћен, али и руска подршка Бугарској на штету Србије 1876-1878. године. Заиста, Срби, попут Руса, Пољака и Чека, имају словенско порекло и деле исту православну религију са Русима и Украјинцима. Али Српска православна црква је потпуно независна од Руске православне цркве. Срби користе српску верзију ћирилице, која је, усуто, различита од руске, али такође користе и латиницу. Те културне сличности не би требало да буду довољне да представе Србију као неку врсту руског упоришта на Балкану, што је често случај у главним медијима. На крају, у Београду, сцене типичне за западни начин живота могу се видети на сваком кораку, од образовних система до хедонистичког ноћног живота и потрошачког друштва које доминирају западни брендови.

Разлози за српску благонаклоност према Русији стога се не требају тражити ни у историји, ни у култури, ни у свакодневном животу Срба, већ у недовољној посвећености Запада политичким реалностима на Балкану. Док год европске владе наставе да игноришу или чак покушавају да потисну легитимне српске интересе, простор за утицај Русије и других актера ће остати отворен. Многи Срби имају разлога да не верују ни искрености ни способности Европске уније да испуни своја обећања. Србија је започела интеграцију са ЕУ пре готово 20 година, али крај тог процеса још увек није на видику. У међувремену, многи споразуми, обећања, гаранције и проглашени принципи у вези са политиком ЕУ према Србији су заборављени или стављени на чекање.Методологија приступа је радикално промењена тако да је европски пут сада још теже и неизвесније. Србија се суочава са многим условима, препрекама и захтевима са којима друге земље никада нису морале да се суочавају. Да су се суочавале, можда никада не би постале чланице Уније. Оптерећена изазовима, од Брегзита до пандемије, од економске стагнације до безбедносних криза у Украјини, на Блиском истоку и Северној Африци, и обесхрабљена сложеним одлучивањем и недостатком визије, Европа не делује као поуздан партнер, што подстиче не само скептицизам, већ и страх да би дезоријентисана политика и игра моћи између настајућих блокова могли да изазову нове конфликте на Балкану.Међутим, ништа од тога није довољно да одвоји Србију од њене природне, географске и културне средине. Опкољена земљама Европске уније, Србија нема разлога да не постане њихов део. Али, као у животу, ангажман који траје превише дуго и венчање које се стално одлаже, враћа наде другим удварачима и подстиче њихово удварање.Српски бирачи нису изабрали про-руске спојитеље. Уместо тога, одлучили су да остану на курсу. Без обзира на то да ли су спремни да то признају из своје сујете или не, то значи да и даље желе да се венчају са ЕУ. Запад би требало да разуме овај сигнал и да ближе сарађује са новом владом, како би се конфликти и спорови превазишли на праведан и искрен начин. У Србији, на Косову, где је ситуација најтежа, али и у Босни и Херцеговини и Црној Гори, то би створило ретку историјску прилику за просперитет балканских народа.Србији је потребно само мало више пажње и разумевања за њене интересе. Уморна је од тога да буде уобичајени осумњичени.